Krilat. A rat...

Jorgovanom obeharaj dane

Poetko ćoše... — Autor hartofilax @ 20:37

 

 

Svih ljubavi prošlih znao kraja.

Novim znam ga.

Nad glavom mi tvoja ko oreol.

 

Donjom usnom pesmi obraz levi,

gornjom čelo,

da mi mreti ko spavati stane.

 

Oči gladne krvlju natapane

ne zaslepi.

Ne zagledaj u obrise raja.

 

Prolećima, svo trnje, sve grehe

otpozdravi,

prošle žene mirisima leta.

 

Sve buduće pevanjima seta

opapiri.

A sadašnje do kosti odživi.

 

Donjom usnom pesmi obraz levi,

gornjom čelo,

da mi mreti ko spavati stane.

 

Jorgovanom obeharaj dane.


Za mene si bezgrešna

Poetko ćoše... — Autor hartofilax @ 20:28

 

 

Upakovan u najotmenije,

što babo reko ''za svadbe i sa'rane'', odelo,

iz ko zna čijeg otomana poteklo,

ni lud ni srećan,

idem se sresti sa tobom

koja me po stoti put neizmerno voliš.

 

A nikad nisi marila.

 

Uvek bi u pogrešno vreme

zapampurila do pola

ispijenu flašu vina,

najslađeg od svih koja su ti

usne krvavila.

 

Belasavo, nedoljubljeno grlo,

stihom na te proćerdavam vek

i još nigde me u tebi.

 

Nedotruo, ni danas ne znam

za šta da te vežem do za sebe, sobom.

 

A nikad nisi marila.

 

Ni onda kad smo zaboravili na kišobran

i smočeni do kostiju

defilovali, raznoseći kišu po trotoarima

pustih trgova;

Ni onda kad si izigravala opijenu kurvu

gradske krvi,

nedodirljivu, skrojenu samo za prinčeve

na belim konjima,

(a tad se nije znalo ko je osedlaniji,

da l' princ il' konj);

Ni sad kad ti prosipam sve pred tabane

pjan tobom,

nalik šizofreničaru koji ne postavlja pitanje

istinitosti sopstvene priče,

romantiku tragičnog kraja...

 

A nikad nisi marila...

 

No, ima nas još.

Za mene si bezgrešna.

 

Mariti nije lako...


Ne o psima

Poetko ćoše... — Autor hartofilax @ 20:10

 

 

Ozaren vrlinom, a iznutra zver

ište sve što vidi. Pa besciljno tako

tumara po tmini, rastržući lako

svaku kost što nađe, izgladneo ker.

 

Naslućuje propast, al' slab da razume

iako mu umlje ko balgoslov dato,

ne uspeva jadan. No gde celo jato

tamo i on leti. Zaboravlja šume,

 

razlistale grane i miholjska leta,

aprile, septembre, lica i imena,

i oči i usne svih ljubljenih žena,

 

zaboravlja strašnu istoriju sveta.

Čovečanstvo gordo, duši nek mi ide,

premalo je onih koji te se stide.

 


Jutro

Poetko ćoše... — Autor hartofilax @ 19:29

 

 

Razdan.                                              

 

Od čega li sazdan

arčim, budan, san?

 

Spram prozora zgrada

nikad žalosnija.

Svega jedan stan

broji se u dom.

 

Sad prazan i on.

 

Strujate aždaje

tlom promiču tiho;

uposlene žderu

što na muku vrve.

 

Na vestima seru

o poseti Beču.

 

U golubjem parku

pticama veselje.

Jedna seda glava

boji atmosferu;

hleb prstima melje.

 

Pauza za mrve.

 

Miris prve gorke

trezvenošću kadi

mis'o na nju greje.

 

Na čelu povorke

sin i krst pod njim.

Suze tegle mladi.

 

Razleže se plač.

 

Slučajni prolaznik

cigaretu vadi.

Spušta pogled. Pali.

 

Harmonikom prosi

ciganska nejač.

 

Ogolele lipe

ponosno se prse.

 

Vetar ledno kosi.

 

A nebo...

 

A nebo se smeje.


Powered by blog.rs