Igrajmo se mačke i miša... Ili ne?
Sa prozora sobice u studentskom domu, izvlačeći cigaretu za laku noć, bacih pogled na malu trvnatu površinu. Zanimljiv prizor. Palim... Povukoh dim... Mačka, siva ko ćutnja i bela ko slez, opazila plen. Šunja se oprezno, gotovo da ne dotiče podlogu, čini mi se da je voda ispod, opet bi bez po muke šetala. Zastade na trenutak, onda jurnu i zgrabi žrtvu. Pa je pusti, pa opet zgrabi nonšalantno i baci je zubima pedalj-dva od tla. Miš tresnu o zemlju pa u trk. Opet ga uhvati. Pa pusti. On opet u trk, al opet ga dočekaše njene kandže. Mlatnu ga šapom... Jednom... Pa još jednom. Miš opet u trk, ona za njim, zgrabi ga, pa opet baci. Vrti se oko njega, a on kukavac nikako da umakne. Mlatnu ga opet šapom i pusti... Opruži se i poče da prede. Nikad nisam voleo mačke... Gasim...
Ta antička demokratija je zaista bila jedan sjajan poredak. Svako je u toj priči imao pravo da priča, da predlaže, da bira i odlučuje ("svako" - mislim na sve slobodne građane a to nisu bili žene, robovi i najamni radnici). Mora da su ti slobodni i tad bili u manjini...
Učeni i obrazovani su se starali o svemu onom o čemu neuki nisu mogli i takvo drustvo je funkcionisalo. Robovi šljakali za učene koji su u dokolici smišljali prava rešenja i nove ideje. Moglo im se. Pitanje je kakvu bi statistiku dobili da je nekim slučajem, nekako, tada, sprovedena anketa međ robovima i radnicima o tome da li je njima poredak bio sjajan. Žene su sigurno bile nezadovoljne. One su uvek takve, rođene nezadovoljne; vrednije i ambicioznije.
Zaista, pristao bih oberučke još danas na ulogu roba il robota, teglio bih šta god trebalo i dokle god trebalo, samo da postoji mali nagoveštaj boljeg, samo da postoji bar neka dobra ideja ili rešenje za sranje u kom se nalazimo, al, il sam oslepeo pa ne vidim il nisam pametan pa ne razbiram... Zapravo, ne bih sada da ulazim u to, ovo pišem kako bih vam skrenuo pažnju na drugu pojavu, svugde i sve češće prisutnu a čiji je uzrok baš demokratija koja je sebi prišljamčila prefiks "kvazi-" i sve ga suptilnije i smislenije pripaja i prisvaja, a nije joj nužda to činiti. Do sada je bilo dirigenata i muzičara koji sviraju kako štapić kaže pa makar i pogrešno kazivao (a opet bi na kraju bivalo da su svi konji pravo vezani), al sad je demokratija svakom po štapić napravila pa svi mašu izigravajući vođe orkest(a)ra al krto drvo lako se lomi, te, umesto da glavnuju ponajpre glavonjama bivaju jer im mesta nisu tu gde glave zabijaju.
Uplovili smo u vrlo
neukusno more mišljenja i mislilaca, mudraca i visprenjaka. Hrpa je
mislilaca koji misle a ne smišljaju, mudraca koji mudruju a ne nose
mudrost, visprenih koji se sapliću o sopstvene tuđe reči. I onda se
javlja problem kako neposlušati sve te mnogobrojne lakrdijaše a čuti i
pratiti one velike i vredne. Kako čoveku (takva mu priroda), sve lako
postaje navika, navika mu je postalo i ne slušati druge kako bi trebalo.
Previše pažnje dajući na svoj pogled uperen u govornika propuštamo bit
reči koje ovaj izgovara; ne dopiru nam do ušiju neg do očiju, a od vida
je tu slaba fajda. I sve dok tako bude, a nije davno počelo bivati,
slane vode će biti sve više a velikih riba sve manje i samo će voda u
uši ulaziti, a slano kad se skori ispirati nije prijatno.
Tijosavljević Stefan