Krilat. A rat...

 

1.

 

Od samog početka

na suprotnoj si obali. 

Tamo sat glasno otkucava

i sunce ranije zalazi.

Klupe s pogledom na prošlost

jedini su beg, jedini izbor. 

Samo par mesta i par ljudi

ostaju kao dožvotan električni impuls,

sve dok zvono ne otkuca kraj.

A onda, gde?

Sebi?

Zemlji?

Kući?

 

Opet si me naterala

da pomislim da je ljubav

dečija zvečka.

 

Sve što sam do sad

iskašljao na papir, 

sve je tvoje.

 

 

2.

 

Kod tebe vreme

ne postoji.

Uvek je toplo, zar ne?

Svratila sam jedne zime.

Uskočila u prekriveni 

čamac za spasavanje

i prešla na tvoju stranu.

Niko me nije video.

Bila je noć.

--------------------------

Uspela si da se spasiš?

--------------------------

Njet...

Treba mi vremena...

-------------------------

Slomio sam sve satove.

Moraćeš nazad.

Životu.

 

 

3.

 

Ah, kakva džarmušovština.

Ko je još pokoran iz ljubavi

i poslušan iz straha,

a uman...

Sve je obrnuto.

Čudnije od raja.

Opet su napravili istinit završetak...

Bez ljudi...

A ljudi. 

 

Sa tavana i ormara

prašnjavih i iscrtanih

pauk-mrežom, u tintaru

ušunjaš se kao čedo

preplašeno snom o smrti

u postelju roditeljsku.

Okovratiš, okostrukaš,

pa mi pevaš o ćutanju.

 

Ko puckavi dim cigare,

ko kad sipi po oluku,

kao vatra kada tinja,

kao kafa i novine,

kao plaža i ko Fjodor,

ko Magaza kad je fajront,

kao Šopot kad miriše,

ko kad diše, uspavana…

 

Ko te u spas nije zvao

taj zbog buke nije gin’o.

 

 

Znam te dobro, i dobro me znaš.

Tinjam tiho, promućurno, vešto.

Ja sam Neron, i kad želim nešto

spalim sve do temelja. Kad daš

 

pola sebe na doboš da ide,

nek pola te ostane da žanje

plod savesti – olovno kajanje

od kog će i ožiljci da bride.

 

Promuklo ćeš ponavljati reči:

„Sve je dobro dok ljudi ne vide,

sve je dobro dok me se ne stide“.

Bol od mene preteško se leči.

 

A na koncu kad ostaneš sam

i kad srce prestane da plamti,

seti me se i dobro zapamti,

znaš me dobro, i dobro te znam.

 

 

I ovog puta

kasnim sa isporukom

protraćenih misli...

A kako su mi samo

velike izgledale.

(Kad god su me

proglasili talentom,

obavezno sam propao)

Jer nas su iz

utroba izvadili

da bi nas u

pakleni oganj bacili,

na poluostrvo

nikad uspostavljene

hijerarhije nejednakosti

drugova,

jednakih po

tradicionalno nam

usadjenom preziru

prema sebi sličnim.

Na našem poluostrvu

u modi je

život zvati kurvom

a neznanje

privilegijom;

luksuzom

moždanih konstitucija

sivih masa

glasačkih listova.

 

Koliko iščitavanja

istih istorija

garantuje

da ćemo bar

zadržati

kratkotrajno pamćenje

(sposobnost dugotrajnog već odavno nemamo)

I koliko istih sranja

ćemo preturiti

preko grbače

da bi shvatili

da bolujemo

od gluposti,

i da se od mačaka

razlikujemo samo po tome

što one

putem pokušaja i

pogrešaka

nauče za svagda.

 

Nikad u obzir nisam uzimao „Alchajmera“.

 

 

Ružana staza trnja,

iglana.

 

Sve kožom ubod

u um mi zri,

 

a otrov grči

jezik palacav.

 

Trzaj ludaka

što rđavo sni.

 

Znojava šija,

po čelu graške,

 

očnjaci škripe

spas promuklo.

 

Sekundara trči

unatraške.

 

Kakvo to tintaru

pohodi zlo?

 

To đavo nevina

krivca traži;

 

misli da može

na nejaka.

 

Time bi da se

okuraži,

 

al mali je đavo

spram ludaka.

 

 

Tintarom privid mi zri

dok spava,

košutna,

bleda.

 

Narod se skupio neki,

sve mlado i staro,

pa vrve,

kude i psuju,

kamenuju;

kezi se svaki od reda.

Kroz rešetke gledam ih kivan.

Zubima mozak mi češljaju.

Pravosveštenstvo u loži,

svaki po knjigu znanu.

Grohotnim čekaju smehom.

Čijoj li se to koži

smrt sprema u ovom danu.

 

Tintarom privid mi zri

dok spava,

košutna,

ona.

 

Sve utihnu na čas.

Prolomiše crkvena zvona.

Urlik mase pomeri zemlju,

deca počeše da vrište.

Nebo krvlju rumeni.

Čovek - maska,

samrtno crn,

uvija daske

škripave,

lomne.

Na pos'o ide.

Na gubilište.

Poklanja se

k'o da je na sceni.

 

Tintarom privid mi zri

dok spava,

košutna,

bleda.

 

Dva paora nose džak,

te meita jedva drže,

pritrča još jedan jak

da oštrica krene brže.

Na konju (i konj se kezi)

napred oficir stamen.

Tek da se izvrši čin,

iz džaka iskliznu kamen.

Zbunjene glave u trenu

posumnjaše u javu.

Pa ko je rđav toliko

da kamenu odrubi glavu.

 

Tintarom privid mi zri

dok spava,

košutna,

ona.

 

 

Pesmom jurodiv,

ponovo sam.

 

"Nevreme vreme je moje."

 

Ko mi to glasu

hrapavost skri,

ko mi u umlje prodire?

 

Ne znam joj ime.

Neman je znam.

Ko mati uspavno poje.

 

Zbori po želji.

Od jave san

duhovi taštine kroje.

 

Pesmom jurodiv,

ponovo sam.

 

"Nevreme vreme je moje."

 

 

Svezah pamet

u nepamet.

 

Šta će ti zbrajanje

i množenje

kad dijeljenje

oduzima

i sabrano

i umnoženo.

 

U pamet

nepamet svezah

 

Ko će mu znati kraj.

 

 

Carsko mi ruho okovrati,

krunu i dvore i carsku veru,

a prosjak.

 

'Arač i koga da me poji, 

galjače jutro, iz nužde boga,

a pošten.

 

Papira, nota, rakije vrč,

tebe i pero namesto vera,

a čovek.

 

 

Evo opet

crnog sata…

…Gleda me

i žmiri.

 

Samoubistvo

iz nehata!

Pohode me

žbiri!

 

U potiljak

sekundara

sluh mi boli,

a dim oči.

 

Zar me voli

taj bradati,

taj što sroči

pesmu sveta?

 

Biće da se,

spram deteta,

igra s nama

ko  s lutkama.

 

Sve prstima

izlomljenim

tromo miče;

podrhtava

 

ruka moćna

bolna starca

sa prestola

nebeskoga,

 

te pokreti

nas drvenih

trzajima

pre naliče.

 

Ne jenjava

buka srama

čovečanstva.

Narod kliče!

 

Ispred hrama

međ knjigama

sveće krije

čovek prost.

 

Poklanja ih

da vernima

jeftinijim

načini post.

 

A kad ne zna

kaplju reda

svome domu

da natoči,

 

zar nas voli

taj bradati,

taj što pesmu

sveta sroči?

 

 

Ozaren vrlinom, a iznutra zver

ište sve što vidi. Pa besciljno tako

tumara po tmini, rastržući lako

svaku kost što nađe, izgladneo ker.

 

Naslućuje propast, al' slab da razume

iako mu umlje ko balgoslov dato,

ne uspeva jadan. No gde celo jato

tamo i on leti. Zaboravlja šume,

 

razlistale grane i miholjska leta,

aprile, septembre, lica i imena,

i oči i usne svih ljubljenih žena,

 

zaboravlja strašnu istoriju sveta.

Čovečanstvo gordo, duši nek mi ide,

premalo je onih koji te se stide.