Krilat. A rat...

Evo opet

crnog sata…

…Gleda me

i žmiri.

Samoubistvo

iz nehata!

Pohode me

žbiri!

U potiljak

sekundara

sluh mi boli,

a dim oči.

Zar me voli

taj bradati,

taj što sroči

pesmu sveta?

Biće da se,

spram deteta,

igra s nama

ko  s lutkama.

Sve prstima

izlomljenim

tromo miče;

podrhtava

ruka moćna

bolna starca

sa prestola

nebeskoga,

te pokreti

nas drvenih

trzajima

pre naliče.

Ne jenjava

buka srama

čovečanstva.

Narod kliče!

Ispred hrama

međ knjigama

sveće krije

čovek prost.

Poklanja ih

da vernima

jeftinijim

načini post.

A kad ne zna

kaplju reda

svome domu

da natoči,

zar nas voli

taj bradati,

taj što pesmu

sveta sroči?