Krilat. A rat...

Hej...

Hej ti...

Kurvo

Ženo

Svetice moja

nemoj u tintaru okorelu

jednog magarca po zanimanju

zabadati mis'o svoju

"slobodom" opaljenu,

kad znaš da joj mesto nije

tamo gde je vodiš.

Oseti okus onog vina koje smo

zatureni

na produženom domskom krevetu

(ti na ruku od mene)

'arčili pričajući gluposti

tek da razbijemo tišinu

koja nam je više govorila

neg sve priče najvećih mudraca.

Krvavo psihodelična svetlost lampe

koju si, nemarno,

ostavila da čuči na parketu,

iako je soba bila puna

podesnijih mesta za nju,

a nalik nekoj iz javne kuće

il stvarima neispunjene prostorije

kakvog narkomana,

vino je činila crvenijim,

a tebe

ne toliko bledom

kakva si znala biti

jutrima

kad te razdan probudi.

Nisam ja kriv

što mi vazda srce

namesto glave

te me, po inerciji,

vazda kroz neki zid natera.

Još nijednom nijedan ne sravnih sa zemljom...

...A kasapin, sveznajući i svemogući,

svevišnji ljubitelj pozorišnih komada,

pasivni posmatrač sa sedme galerije,

još uvek, strpljivo,

čeka treći čin.

Ni ovaj put ga neće biti...

Nek ostane skrštenih ruku, gord,

misleći o greškama koje su mu se potkrale

kada je stvarao nas i ljubav

sve dok opet mi ne ispadnemo krivci.

Neću mu to priuštiti.

To je licemerje.

I oprosti mi što te nakon ove

nikad više u sećanje neću dozvati.