Krilat. A rat...

  Otputovao sam pre nekoliko meseci, a na par dana, u našu kasabicu, velim, red je da vidim oca i majku (a i novaca ponestalo), i opet se uverim da je sve na svom mestu, bez pomaka dole, bez pomaka gore, ovog februara golomrazno (za divno čudo nije bilo snega), dosadno, al prijatno dosadno, valjda zato što odavno nisam bio kući, pa mi lepo šetati praznim, slabo osvetljenim ulicama (treba nekad malo mira i nigde nikoga oko sebe)...

   Tabanajući, nabasah na jednog drugara koji me pozva na pivo, i tako, umesto da šetam i oživljavam pluća planinskim vazduhom, završih u kafani (doduše nije baš da sam se nećko). Da me Prežo vidi momentalno bi počeo sa uobičajenom lekcijom kako, šta, s kim, gde, al na sreću, počeo mu Utisak nedelje pa ostao kući da gleda Olju. Jedno, drugo pivo i polako poče da se raspreda priča o stanju društva, o medijima i minama kiča koje pinkovci, grandovci, farmeri, velika braća i ostala kompanija ostavljaju gde god stignu. Razmišljajući kako da najbolje okarakterišem vreme u kojem živimo i stanje u kom se nalazimo hrpa epiteta mi je padala na um al svaki je bio nedovoljno jak da sam opiše čitavu situaciju... Hibernacija, apatija, amoral...i nekako se najviše zadržah na turobno i sumorno... Taman da kažem, u dilemi, da l turobno il sumorno, eto ti zgode, omače mi se te ispade TUMORNO. Bolje nije moglo biti. Sve u jednoj reči. Ništa suvišno, ništa preuveličano. I da vam priznam, uz alkohol se mnogo lakše uspostavlja prava dijagnoza čitave priče čiji smo sporedni akteri, a trebalo bi da budemo junaci... A opet sve češće biva da više podsećamo na junce nego na junake, više na koze nego na kozere, i na kamičke nego na kamenoresce, i na jarce nego na jarbole, više na mesilebove nego na mesije, i na stuporce nego na stubove,više na pagane neg na Paganinije, i na lokote neg na lokomotive, više na brabonjke nego na temelje...

   Ko zna, možda ću i da napišem molbu da se ova reč, ukoliko ne postoji, uvrsti u naš rečnik, pošto, kako stvari stoje, sve ćemo se tumornije i tumornije osećati, pa bi bilo lepo da znamo jednim pojmom, bez mnogo muke (a lenjost nam je dobro poznata) i razmišljanja, objasniti kako se osećamo, pa mi nikako ne ide da se "kancerogeno" osećam; nežnije mi zvuči ovo TUMORNO.

   Zatvorismo i poslednju kafanu u skenderli-kasabi. Dolazim kući a Prežo spava li, spava. Ni naočare nije skino.

Tijosavljević Stefan

   Sve mi nekako u glavi prizvuk Basarinih reci o velikim istinama... Nikako da mu se otrgnem. Veliko ime...kažu pametniji... I, da znate da je u pravu.

   Koliko god velikih istina se dalo na dlan čitaocu, one uvek predstavljaju samo siže i nikad u pravom smislu neće biti prepoznate i primenjene već ostaju samo naučene kao pesma koja se obavezno mora naučiti za ocenu, a čiji sadržaj i težina nisu primereni uzrastu u kom se pesma uči... Velike istine, olako izrečene su kao delo Mali princ... Često, tako "poklonjene" one se olako i zaboravljaju jer ne postoji nikakvo stanje empatije niti prethodno iskustvo koje bi te istine potvrdilo i dalo im onu pravu, nezaboravnu dimenziju. Sva zivotna iskustva, usidrena u ljudskim umovima, uvek duže traju od svih najvećih misli koje je isti taj um nekad registrovao. Postoje dva rešenja... Ili povezati iskustvo sa istinom i tako napraviti jedan večano koristan spoj ili se osloniti na književnost i pristupiti joj krajnje empatično, crpeći iz nje i iskustva i istine. Sigurno da je mnogo više onih koji mogu samo ovo prvo, u suprotnom , čitava stvarnost u ovoj zemlji bi bila sasvim drugojačija.

   Dakle, ne trošite novac na kojekakve "Trezore mudrosti", "Misli velikih" i slične stvari sem ako niste sedamdesetogodišnjak koji je proživeo i sito i rešeto.

   I, zaista, vreme je da se taj Mali princ pomeri bar za tri godine unapred te da ga obradjuju ovi malo stariji mladi...

Tijosavljević Stefan