Krilat. A rat...

Ne vraćaj nedrima nagim

u tintaru lozu

od koje zaudaram

ni mrtav ni živ,

ti, što dunje nedozrele

u zrenje teraš kad zboriš

i nesan u note premećeš vešto.

Nedoljubljena, vragolasta,

oslušni pomno, dublje,

možda čuješ

kako obezglavljeni

nenadno Bogu hrle

sve u nedohvat ruku

okrvavljenih, a onih

čije su duše odavno trule,

onih što i sinom i duhom vladaju

a Ocu se mole kao da veruju,

onih što se na iskonu

i na ''koncu'' smeju,

a vragu kumuju.

Te u tom odzvučju

prsnuv na komade

ti poslušaj još, jer još je ostalo.

Još podosta ima od jada naslade.

Možda čućeš vapaj

svih oskrnavljenih

čemer-umotanih

ko u krpe plod

koje svi kurvama zovu

a s pravom li laju?

Kad ugledaš zgurene kosti

kako promiču pokraj tebe

osmehni im se,

možda su bezdomne i besputne,

i ko zna gde će im pepeo biti

čak i ako bezgrobne ne ostanu.

Ne deri kolena pred pitominom,

klečeći, premetnu se u zverine lako

te u netrag teraju te mreti.

U suton razum ne bacaj

neg rosnom jasnoćom

ambise premosti, bezdane odani.

U neprohod put,

u zaborav nož,

a u glavu vid

da ti srce u stenje ne ište.

Ti, što dunje nedozrele

u zrenje teraš kad zboriš

i nesan u note premećeš vešto

tek oslušni malo...

Kada sve zaćuti

možda čuješ nešto.

...I ćebetom prekrij

što mi misli muti.