Krilat. A rat...

U ćitab se cel Beograd stvori

tu slovima kraja nigde ne bi.

Cigli-moja, elegiju tebi

tad poželeh dati. Te me mori

za šiju ti naći prave reči;

maznu šiju sa dve sitne žile,

to prostranstvo, nežano, od svile,

što da zborim lepotom me spreči.

Za smaragde bronzom ivičene,

što ne truju, ko u pesmi - cele,

nemam slova. Bar još jednom strele

ti odapni nek prostrele mene

okom Ljerke, što ko grlo gleda.

Donju usnu sitan ućuk prati;

znam, stvarna je. I žena i mati.

Al je moja! Sutra kosa seda

još voleće što vreme odnese.

Jedan perčin što na nos joj slete

i oktobar kad još bio dete.

Sećaće se divne poetese.