Giljotina
Tintarom privid mi zri
dok spava,
košutna,
bleda.
Narod se skupio neki,
sve mlado i staro,
pa vrve,
kude i psuju,
kamenuju;
kezi se svaki od reda.
Kroz rešetke gledam ih kivan.
Zubima mozak mi češljaju.
Pravosveštenstvo u loži,
svaki po knjigu znanu.
Grohotnim čekaju smehom.
Čijoj li se to koži
smrt sprema u ovom danu.
Tintarom privid mi zri
dok spava,
košutna,
ona.
Sve utihnu na čas.
Prolomiše crkvena zvona.
Urlik mase pomeri zemlju,
deca počeše da vrište.
Nebo krvlju rumeni.
Čovek - maska,
samrtno crn,
uvija daske
škripave,
lomne.
Na pos'o ide.
Na gubilište.
Poklanja se
k'o da je na sceni.
Tintarom privid mi zri
dok spava,
košutna,
bleda.
Dva paora nose džak,
te meita jedva drže,
pritrča još jedan jak
da oštrica krene brže.
Na konju (i konj se kezi)
napred oficir stamen.
Tek da se izvrši čin,
iz džaka iskliznu kamen.
Zbunjene glave u trenu
posumnjaše u javu.
Pa ko je rđav toliko
da kamenu odrubi glavu.
Tintarom privid mi zri
dok spava,
košutna,
ona.