Krilat. A rat...

           Ne znam ti koje je godine bilo kade odosmo iz dedine kuće u našu. Ja dijete, ne znam kolko sam ljeta imo, jerbo bi sade znao da ti velim i koje je godine bilo kad upoznah maloga Jovicu tu u novom komšiluku. Tu je kraj kuće izbijo naki izvor ladne vode, ladne ko babove oči kad nalokan dođe kući a mater mu počne pridikovati... (Ih, a i veliki komšiluk bio, svega tri kuće).

            Imo je Jovica više od mene ljeta, al bio sitan, sitan, nije ga bilo do ograde one Milove od metar i po. Nako, imo neke obrve mrke, guste, povazdan nakostriješene, i ko avet mi djelovo tad, te sam sve bježo od njega kad bi ga đe vidio. Vele mi, kad smo doselili, nemoj s njime, ono ti je probisvjet da ga nema nadaleko. Ja šta ću, dijete ko dijete, nisam smio ni pomisliti da se zaigram s njime. Nego, eto ti vraga, trevih ga jedan dan kraj škole, na livadi đe smo ćerali loptu, ja kreno kući a on od kuće. On me nešto ko zadirkiva, ja ćuti pa ćuti. Vide on da sam se prestrašio pa poče lijepo govoriti sa mnom. Progovorih i ja, i tako ti se mi na brzinu združismo te odosmo da se loptamo.

            Videh ja da su mene lagali ovi moji, ko no, pametniji od mene, pa Jovica vaki, pa Jovica naki. A dobar je bio mali Jovica, jok probisvjet. Ono jes vječito je bio ko muva bez glave, nisi ga mogo na mjesto ustaviti, al pitome naravi je bio. I malo po malo, kako se počesmo družiti, dođe i do toga da se nismo razdvajali. Povazdan bejasmo zajedno. Vječito smo pravili zijane po selu te i ja iziđoh na loš glas međ drugom đecom, kojoj su njihovi oci i materi, izgleda, o Jovici, govorili isto što i meni moji kad se preselismo. No, ja samo s njime i ni skim više. Tako ti ga ja i zavoljeh.

            Kako se završi škola, on sa babom ode u varoš kod neke familije. Nemade ga dva meseca, te sam ti se dosađivo ko nikad do tad. Kad se vrati, ko da i nije. Nisi ga mogo ufatiti pa to ti je. On ufursatio, da l je u kako ajvansko društvo tamo bio uletio te se okreno naopačke, ne moš da poznaš malog Jovicu. Danju ne izlazi niđe, samo noću. Stari Kile iz zadruge ga svaku noć pred zatvaranje viđo kako se šeta okolo, te nešto gleda, te trči, pa opet gleda, a sve lijepo odeven, ko da je na kaku igranku kreno. E, a Kile veseli, svaku noć mu po neki slatkiš ostavljo na stepenicama, mislio, ovaj došo da izmoli slatkiše, a izjutra kad dođe ono slatkiš đe ga i ostavio, te se vazda iščuđavo što li to ovaj kruži oko zadruge. Al vispren je bio mali Jovica, te vidio da Kile ne zatvara pendžere kako valja, te ti je svaku noć ulazio u magacin i pio sokova i jeo slatkiša. I nije ti to sve, još je i mjenjo ostavljenu mu poslasticu. Ako Kile ostavi bonbon, on to uzme a ostavi kaki kolač na stepeništu te se ovaj sve čudio šta se zbiva, al sve viko: ˝Ih ma možda sam ja u žurbi premetno te ko zna šta sam ostavio.˝ Još je, kad Kile prestade da ostavlja slatkiše, Jovica opet iznosio po koju poslasticu, a ovaj opet ništa. Nismo se više družili ko prije al mi je uvjek donosio kojekake zanimacije, što slane, što slatke. A meni krivo bilo što me nikad ne zove u zijan te sam se ljutio i prebacivo mu često. Cijela godina tako prođe, on se najede i napi ko nikad do tad, a i ja s njime. Tako ti mali Jovica završi školu u selu.

            Kad je bilo da se krene na kaki zanat on jok, oće u varoš. Šta će, babo ga posla tamo jerbo mu u selu nije ni za šta bio: nit je šta mogo raditi nit škole tu nastaviti.  Ode mali Jovica te odsjede kod onih rođaka kod kojih je i ljeti išo. Ne znam ni u kaku ti je školu kreno, al sam čuo da je uvjek bio u crkvi varoškoj danju, a noću zvjero po varoši. Dok je u magacinu ˝radio˝ nije ni pare uzimo, znao je on da će se to u selu brzo pročuti i saznati, al se u varoši navadio na novce, valjda zato što ih nije ni imo, te je danju skido s ikona i ko zna đe je trošio il sakrivo, a noću haro po dućanima. Svakom je znao đe je rupa, pa se uvuče oprezno i pokupi taman kolko da se ne primeti a da njemu dosta bude. I tako godinama. Opet je Jovica mudro razbiro, te je vazda pomago oko crkvenijeh poslova, i odista, tu se nije štedio. Ko zna, možda mu je ono što je tamanio sa ikona po pravdi boga i pripadalo, premda je bio prvi na tapetu kad je šta trebalo kojemu od popova. I kad se avlija crkvena uređivala zvali su Jovicu, i kad se drva za konak cjepala i slagala, opet Jovicu, i kad se zvonik gradio, kraj majstora prvi bio Jovica i tako u nedogled.

            Dođe jedne jeseni novi, mlad pop u varoš, naočit, vele, bio je najlepši i najpoželjniji u cijeloj parohiji. Mali Jovica, vječito uposlen, vredan, rad da pomogne i kad treba i kad ne treba, priraste mu brzo za srce. Doduše, nije prestajo ˝ljubiti˝ ikone i ˝čistiti˝ dućane, al nek mu je oprošteno od boga. Taki ti je bio Jovica, nisi mogo a da ga ne zavoliš, valjda ga je tako i ovaj odozgo vidio. Pop, videvši da je mali dobre duše, ražali se te ga pozva u svoj dom, a onda i posla na nake škole crkvene il zanat crkveni, meni to sve isto, ja l škola, ja l zanat; vjera se po tomu ne mjeri a šta je od ovo dvoje bilo, pak, vjera je morala pokazati. Ode mali Jovica te se nauči da popuje i kako nađe ženu, odma ga staviše u seosku službu, tamo đe je i odrasto. Tad preinači ime u Pajsije.

           E da znate kaka je to duša od popa bila. Kad god đe ima da se šta radi on se nudio, a ljudi, kako da ga odbiju, ne ide da popa ne poslušaju, te ga, kad bi im štagod pomogo, darivaše ko nikog. Tako bi mali Jovica išo od domaćina do domaćina kad nije bilo lliturgija i opela i za tri žulja il prljave ruke od malo posla dobio glave šećera, pečena jagnjad, kese jaja a, najposle, i novce. A i ljudi, mišljahu da darivaju boga a jok popa, te im ne bi teško da izdvoje štogod, ma kolki bili siromasi. Više nije smico sa ikona, sad ih je doslovce ljubio, jer sve sa njih bijaše njegovo, al je gledo i prezo da neko njemu ne skine šta od novaca. Još se navadio te išo i pomago samo onim imućnijim gazdinstvima. Vele, u to vreme dok je on službovo, ljudi su dolazilu u crkvu više nego ikad. Biće da su od boga tražili nešto za uzvrat zbog silnih onijeh darova koje su utrpavali malom Jovici. Al boga niđe, ni da se oglasi ni da se pomoli. Jedne godine udari taka suša da pomori sve što bi na zemlji i pod njom, te se ljudi ražljutiše, prestadoše da idu na liturgije, da daruju malog Jovicu, da se mole i kliču. Nesretan, zbog toga, a u božje ime, mali Jovica sad sve preuze na sebe, te je za sarane i krštenja više uzimo no iko. Nije to bilo mnogo, samo kolko je njemu bilo dovoljno. Narod kukavni, nema ni za kruha nema ni za graha, prestade i da krštava đecu i da popa zove na opelo. Te godine i avlija zarasla u korovinu, crkva vječito prazna, ko da se nakrivila na jednu stranu, a zvonik pjevaše samo za velike praznike, reda radi. Svi iz sela se tade naprasno sjetiše njegovih dečačkijeh nestašluka te se pustiše glasine da je nikaki čovek, da nikad za crkve nije bio, da ne more bez oca popa sin pop postati i tako sve dok ne dođe sljedeća godina... Kako sljedeća godina bijaše rodna, opet se sve vrati na isto, samo ˝cijena˝ sarana i krštenja ostade ista. Nije zato što Jovica ne htede da vrati na pređašnje, neg sve poskupilo u zadruzi te se drukče nije moglo izići na kraj s vremenom. Opet narod pohrli u crkvu i opet poče darivati popa koječime te malome bi raj na zemlji. Na nebo mu se nije išlo iako bijaše zagazio u osamdesete. Al, desi se da, vraćajući se iz varoši, krenu nevreme i oluja, ko kaki zli usud. Starci pričahu da veće i gore nisu zapamtili od kad su postali. Mali Jovica, šta će, kud će, sakri se pod neki hrast ne bi li sačeko da nevreme stane, al eto ti čuda. Sinu munja te grom ubi popa. Samo su mu opanke našli istopljene.

           A duša od popa je bio mali Jovica. Nikad nije uzimo ništa više od onog što su mu davali i što je bio red. Taman onolko kolko je njemu dovoljno bilo.

           Sretoh pobra jednoga starog, te mi veli da ga je vidio dva dana prije nego ga grom ubi. Rekoh mu da ga se sjećam samo iz djetinjijeh dana, da se sjećam da je bio do vrha one Milove ograde od metar i po, i da smo zijane tad zajedno pravili po selu, i da sam ga volio ko brata, a ovaj veli kako nije mnogo porasto, svega deset santima. Veli, bio je duša od popa, nikad mnogo nije uzimo, samo kolko mu je bilo dovoljno... Zato ga, veli, bog i uze sebi. A i vrijeme mu je bilo.