Krilat. A rat...

Da li je nestala...?

Ili...se prerušila, samo,

u kakvo leto,

nezapamćeno,

proletnje...?

Možda u kakvu muzu,

pa je, ne vidim, eto...

Boginje ionako

nikad niko video nije.

A, Kordiljeri su reči

za njih ispisani,

i ruže samo zbog njih su stvorene...

Al', ne znaju one

gde im je crnica,

a gde im je kras,

jer, samo su cvetovi sitni...

...Čovek bi rek'o, ˝sitni˝ i ˝samo˝.

Takvo je vreme u nas...

Biće da sam uobrazio...

Kako je i mogla doći ovamo,

kad mene,

nenalivene,

i nazor upaljene

petrolejke,

nigde,

nikad,

nije ni bilo.

Pitam se,

kako li je,

uopšte,

gorela tamom...

Biće da mi se snilo...

A gde li smo se to sreli?

Ja,

plast sena

iz nužde,

krvlju, nabacan

u telo čoveka.

Razumom zadojena

poštenjačina

koja je sama sebi

pridev poštenjaka dala,

ne bi li ga pridev, bliže,

svevišnjem pod skute prišljamčio,

i ona,

na zemlji,

pod zemljom

i nad njom

najlepša žena...

Ona,

ona, koja ne ume

ni za šta reći ˝hvala˝.

Lunom razmažena,

a, toliko božanstvena,

da ni sad ne znam

koje bih joj ime,

od imena devet

Zeusovih kćeri

pre nadeno...

Beše li to u vozu nekom

(nalik onom iz ˝Život je lep˝)

koji na kratko stade...?

Na putovanju kom nisam

ni izvora ni konca znao...?

Možda mi maramicu, pred noge,

baci s kakvog balkona,

dok sam, hodajući,

obavijao šal

običnih,

svakodnevnih,

čemernih briga

oko,

od bremenja,

odebljale mi šije...

Ne?!

Ne...

Nije bilo tako filmski...

Pa, nje ni bilo nije.

Vidiš...lepo je sniti...

A pitam se,

zna li istorija,

(pored ratova,

imena i datuma)

onog što je bilo,

i onog što će biti,

u kom se dobu,

i kraj koje reke

najviše

i najlepše

sanjarilo?

Kraj koje se reke

najslađe moglo ljubiti?

Ume li to za nauk mi dati?

I opet mi tu...

I sve se pitam

da li je nestala...?

Ili...se prerušila, samo,

u kakvo leto,

nezapamćeno,

proletnje...