Proletnja
Da li je nestala...?
Ili...se prerušila, samo,
u kakvo leto,
nezapamćeno,
proletnje...?
Možda u kakvu muzu,
pa je, ne vidim, eto...
Boginje ionako
nikad niko video nije.
A, Kordiljeri su reči
za njih ispisani,
i ruže samo zbog njih su stvorene...
Al', ne znaju one
gde im je crnica,
a gde im je kras,
jer, samo su cvetovi sitni...
...Čovek bi rek'o, ˝sitni˝ i ˝samo˝.
Takvo je vreme u nas...
Biće da sam uobrazio...
Kako je i mogla doći ovamo,
kad mene,
nenalivene,
i nazor upaljene
petrolejke,
nigde,
nikad,
nije ni bilo.
Pitam se,
kako li je,
uopšte,
gorela tamom...
Biće da mi se snilo...
A gde li smo se to sreli?
Ja,
plast sena
iz nužde,
krvlju, nabacan
u telo čoveka.
Razumom zadojena
poštenjačina
koja je sama sebi
pridev poštenjaka dala,
ne bi li ga pridev, bliže,
svevišnjem pod skute prišljamčio,
i ona,
na zemlji,
pod zemljom
i nad njom
najlepša žena...
Ona,
ona, koja ne ume
ni za šta reći ˝hvala˝.
Lunom razmažena,
a, toliko božanstvena,
da ni sad ne znam
koje bih joj ime,
od imena devet
Zeusovih kćeri
pre nadeno...
Beše li to u vozu nekom
(nalik onom iz ˝Život je lep˝)
koji na kratko stade...?
Na putovanju kom nisam
ni izvora ni konca znao...?
Možda mi maramicu, pred noge,
baci s kakvog balkona,
dok sam, hodajući,
obavijao šal
običnih,
svakodnevnih,
čemernih briga
oko,
od bremenja,
odebljale mi šije...
Ne?!
Ne...
Nije bilo tako filmski...
Pa, nje ni bilo nije.
Vidiš...lepo je sniti...
A pitam se,
zna li istorija,
(pored ratova,
imena i datuma)
onog što je bilo,
i onog što će biti,
u kom se dobu,
i kraj koje reke
najviše
i najlepše
sanjarilo?
Kraj koje se reke
najslađe moglo ljubiti?
Ume li to za nauk mi dati?
I opet mi tu...
I sve se pitam
da li je nestala...?
Ili...se prerušila, samo,
u kakvo leto,
nezapamćeno,
proletnje...