Krilat. A rat...

O, stasito sunce, sijaj za trenutak,

u buducnost svoje zrake ne odvodi,

jer ziveti neces kad metnes u kutak

sto sadasnjost kratka kroz momenat zgodi.

Tad ziveti neces vec ces zivotarit

i usnices snove sto se cine svesnim.

Iluzijom mis'o svoju ces pokvarit'

i srce ces svoje naciniti tesnim.

Ko u klancu kobnom, Termopilskom, davnom,

Persijanci gordi, sve pretesni sebi,

slomice se nedra tvoja kao kanon

kog glasovi gromki ispevali ne bi.

Ironija lezi u tome sto ti ces

za se, da si budno, misliti i dalje,

a zivot ce kao po nalogu boga

mesto punog tebe ostaviti tralje.

Obeznanjen, nekoć, od crvena,

stajao sam s jednom mišlju sitnom;

Znao sam da svi psi laju s pravom,

al da ljudi laju, o nebitnom,

tome prava nikad nisam dao.

No, da ne bih tu detaljisao,

da nastavim gde s pesmama stadoh...

Znam, biće mi žao

što kraj puta u bespuće hrlim

i što živim nalik kakvoj seni...

...A mogo sam inženjer da budem

i da dragu od pristojnih grlim,

te da miraz prebogati imam

a da trunke sebe nisam dao...

A šta ide meni?

Da prespavam da bi sutra mreo?

Raskomadan, a srećan za mnjenje,

da robujem robotskom životu.

A kad snaga pod stenama splasne

da ne pružam ruke za kamenje

i za sreću, nego za "dobrotu".

Ja tim putem poći ne bih smeo.

Da prespavam da bi sutra mreo...

Ja biram lepotu!

Gde je bio pogled tvoj

kad sam ga, sumanut tražio

po ovozemaljskoj tami?

Gde se krila reč tvoja

kad sam želeo

da mi uho miluje i para?

Čemu, posle svega

opet bura,

vali punu žara?

I zašto na kraju

svi ostaju

sami?

Ne teče,

ne otkucava,

ne traje no

trajanje odbrojava.

Nemi posmatrač

uvek tu...

Samo kruži,

klizi

i ponavlja se

nalik

senilnom starcu

il kakvom

papagaju.

Svako buduće

već je bilo

i svako prošlo

opet će biti.

Mali od palube

okreće li, okreće

te pesak u pesak

pretače.

I samo pesak ostaje...

Kako da joj zaboravim ime

kad me svakog dana šiba košava

a košava je dolepršala meni...

Kako da joj zaboravim usne

kad me uvek trema onemoća

pred imenom njenim koje mnoge nose...

Kako da se skrijem od zlatane kose

kad mi starac sitni što tapka po "Knezu"

ponudi mimozu...

Uvek pocrvenim.

Od njenoga lica, ruž'nih jagodica

kad mi cigančica u tom istom "Knezu"

utrpava ružu

ne umem da bežim.

Kad tambure slušam svaka mi je žica

ko da ona peva...

Te muziku volim, te muziku mrzim.

Grlata dživdžanka ili šumska ševa...

Kakvo ime tomu trenu nadenuti

kad me omađija, ti veštice mila?

Da l trenutkom kratke sreće da ga zovem?

Il lažljivim snima što si zausnila?

S ramena ti beharala svila...

Te muziku volim, te muziku mrzim...

Na dlanove kastanjete

a daire oko struka

te zanjiši

te zapleši

te zaigraj

te poleti

raspameti

i razuzdaj

razuzdana amazonko

pokretima histrionskim

sve što gleda u te sad

Ne podiži suknje više

makar čergu plam odneo

zrna graha sad rasturi

il mi u dlan gledaj znojni

sa njega mi brazde zbiraj

te mi gataj

te razgataj

za me misli

i razbiraj

Aljine ti od satena

vetar kosi

plamen prži

garne kose

raspiruje

rzanj konja

vezanijeh

raspasana divljakušo

igračice svih vremena

violina nek te nosi

nek ukroti noge vitke

noge žarne

noge bose

što miluju nežno zemlju

zemlju vatrom obasjanu.