Krilat. A rat...

Upakovan u najotmenije,

što babo reko ''za svadbe i sa'rane'', odelo,

iz ko zna čijeg otomana poteklo,

ni lud ni srećan,

idem se sresti sa tobom

koja me po stoti put neizmerno voliš.

A nikad nisi marila.

Uvek bi u pogrešno vreme

zapampurila do pola

ispijenu flašu vina,

najslađeg od svih koja su ti

usne krvavila.

Belasavo, nedoljubljeno grlo,

stihom na te proćerdavam vek

i još nigde me u tebi.

Nedotruo, ni danas ne znam

za šta da te vežem do za sebe, sobom.

A nikad nisi marila.

Ni onda kad smo zaboravili na kišobran

i smočeni do kostiju

defilovali, raznoseći kišu po trotoarima

pustih trgova;

Ni onda kad si izigravala opijenu kurvu

gradske krvi,

nedodirljivu, skrojenu samo za prinčeve

na belim konjima,

(a tad se nije znalo ko je osedlaniji,

da l' princ il' konj);

Ni sad kad ti prosipam sve pred tabane

pjan tobom,

nalik šizofreničaru koji ne postavlja pitanje

istinitosti sopstvene priče,

romantiku tragičnog kraja...

A nikad nisi marila...

No, ima nas još.

Za mene si bezgrešna.

Mariti nije lako...